Литература

Број посета

308758
Данас
Јуче
Ове седмице
Прошле године
Овог месеца
Прошлог месеца
Укупно (раније)
72
118
1006
280675
7186
9148
308758

IP адреса: 23.20.129.162
Време сервера: 2017-11-24 12:43:17

Награђени радови ученика

  • Category: Uncategorised
  • Published on Monday, 16 March 2015 15:55
  • Written by Super User
  • Hits: 2779

 

ЗА ДАНА САМ БИРАШ ШТА ТОКОМ НОЋИ САЊАШ

 

Ништа горе нег' човек кад полети.

Очима свет крај себе не види.

Као у филму:

Ти глумац си главни

једини и најбољи.

 

Ништа горе нег човек кад полети;

Нереалне тад сне сни

-          а још горе кад их у јаву претвори.

 

Па то сан над сновима постане;

Ал' тад тешко човек

- човек да опстане.

          . . .

Па по неки и ђубре постане!

Ништа горе нег' кад човек

живога брата заборави,

а Мајку у гробу богоради.

 

Ништа горе нег' кад човек

човека у читуљу меће

зарад своје алавне среће.

 

Џабе ти брате..

пара и богатсва,

-          тог вештачког достојанства!

 

Проклета је твоја срећа!

И моја празна врећа

од твоје пуне је већа.

 

Ти моје сне сад би снио

Ал' ја ти не дам!

Јер ми ниси човек мио.

 

Свако бира сне које сни

Само ти буди ти!

Само буди савршено

-несавршен свој!

 

И не стај у тај проклети,

људски – материјални строј!

Свако бира шта сања

Неко лутке - неко блага,

демона, врага...

 

Ништа горе нег' кад човек

постане марионета

свог блага.

 

Лазар Радовановић  IV3

 

 ЗБОГОМ СВЕТЕ

 

 Ја сам пчела која лети к`о без главе

 Ја немам мане

 Али немам ни цвет

 Зато дајем мед.

 

 Нешто горе,

 Високо

 Више и од снега и од кише

 На Мој цвет кидише

 

Нешто горе,

високо

више и од снега и од кише

-          њише

људе ко гумицом брише

нову историју пише.

 

Нешто горе зуји, бруји

Нешто горе ђаво мути

          ...

У људождерској авио бази

Донет акт који је сада на снази

Убијај док ти се акумулатор не испразни.

 

Питам се Господе

има ли смисла градити мостове?

има ли смисла:

живети, певати

сањарити

и летети?

 

Питам се има ли смисла децу лагати

Па са њима кроз неку годину плакати?

Има ли смисла Господе

Да Пчелице мале толико пате?

 

Не траже много

-          Само да раде

Да не буду баш много гладне.

 

Ако се снађеш ући ћеш у њихов ред

А ако не однеће те снежни брег

Да ли да идем у бег?

Али где?

Ово је мој свет!


Ово је био мој свет!

Јуче сам тражио цвет,

Полен – да правим мед

Нисам га нашао

Ни мед направио

 

Али се људождер снашао

Па у пипети, бирети и епрувети

зараду нашао

Можда ме од сутра не буде више

И на мене падају авио кише

Можда ми се од сутра и кредит брише

Можда ме не буде више..

 

 

Лазар Радовановић  IV3

 

 

The analysis of The Bloody Fairytale by Десанка Максимовић

     Десанка Максимовић is, I can say without any doubt, the best Serbian poetess that has ever lived. The children in Serbia cultivate her entire creativity through both the primary and the secondary education, which I find very important. This talent, emotion, and sensitivity must not be forgotten.

      The poem I would like to analyse here was written in 1941. when The Second World War had already begun in Serbia. The poetess had heard about the Nazi German Occupation forces slaughtering the innocent citizens of Kragujevac. Referring to the data of that time, about 7,000 civils died in this massacre. But the thing that was the inspiration for Desanka to write this poem was the execution of children of Kragujevac Grammar School. As a warning, the Germans took one of the classes (today's famous  5-3 class) out of the school building, and executed them all- just like that.

     Heart-broken and terrified, she wanted to write something about how life under the 'occupation boot' can be severe. She had already known what the name of the poem was going to be. 'It's going to be a tale', she thought at first. But then she looked back on the bloodbath of the innocent boys. 'It really is a fairytale. Terrible, dreadful, .... BLOODY fairytale!', she thought in anguish. And that was the right word. She named the poem "The Bloody Fairytale".  "The Bloody Fairytale"  – because the execution of the innocent schoolboys symbolises  the calvary in any other tales and  because it is something unbelievable and unreal, but also possible and human.

 It happened in a country of peasants

in the mountainous Balkans...

   This is the first line. In the Second World War, many people in the Balkans died, not just the Serbs, but many, many more. So the poetess wanted to point out the equality of people when they are suffering. ( It happened in a country...)

...troop of schoolchildren

 died a martyr's death in one day.

   This continuation describes the act of dying. The innocent boys were lined and shot as if it had been nothing. So cruel and disapproving! Everything happened so fast, in one day. So many people died in one day (besides this class, 7,000 people, as I had previously mentioned ).

 In the same year

they all were born,

their school days went on the same way

to the same celebrations

they were taken together

vaccinated against the same illnesses

and all died on the same day.

 All people are different. Many of them want to be different, want to be singled out by the social class, money or even power. But in this verse, the poetess describes the every time-anytime equality of these boys, their friendship, everything, ... and how, after all, they are equal in death, as well.

It happened in a country of peasants

in the mountainous Balkans

a troop of schoolchildren

died a martyr's death in one day.

 This verse repeats three times during the poem, (although the last one has a tiny difference, but we will get to that later) so this verse is so-called chorus at the same time.

 And fifty- five minutes

 before the moment of death

 the little troop

 was sitting in the school benches.

 And the same difficult exercises

 they were solving: how much can

 a traveller go on foot...

and so on.

  In this (second) verse, the poetess writes about them being carefree about everything. Not knowing about their cruel destiny, fifty- five minutes before the moment of death, they were smiling, laughing, confiding secrets to each other, talking about their first loves, etc, … 

 Their minds were full

of the same numbers,

and exercise books in school bags

contained a meaningless abundance

of A's and D's.

A handful of the same dreams

and the same secrets

both of patriotism and of love

they were clenching at the bottoms of their pockets.

And it seemed to everyone

that they will for a long time

that they will for a very long time

be running beneath the blue firmament

until they finish

all the exercises in the world.

The last six lines of this verse talk about the suddenness of these events. Everybody thought they would be spared, because they were children, but no: War brought nobody good, not even to children!

     By the phrase  "Until they finish all the exercise in the world", the poetess did not think about the exercises from mathematics or geography, but those life exercises they would never complete (growing up, getting married, having children and grandchildren,…) That is the most painful thing in this poem.

 It happened in a country of peasants

in the mountainous Balkans

a troop of schoolchildren

died a heroic death in one day.

 And this is the last chorus in this poem (the one I mentioned, which has a tiny difference). The first two contain the line ‘died  a martyr's death’. The last one says ‘died a heroic death in one day". We notice here the change in the poetess’ opinion. Previously, it was the martyr’s  death because they were treated like children by the poetess. Now, it is the heroic death because they stood still, they did not resist. The last verse witnesses about this

Whole rows of boys

took each other's hands

and from their last class at school

went peacefully to the firing squad

as if death was nothing.

 

Whole rows of friends

ascended at the same time

to their eternal resting place.

 The  phrase ‘took each other’s hands’, symbolizes boys’ brotherhood, friendship and love, as well as their wish to leave their worldly life behind and ascend to their eternal resting place.

  This poem was published after The Second World War and to this day it remains her most famous and most favourite poem.

  Desanka Maksimovic, beside being poetess, was also a short story writer, novelist, children's writer, and occasionally translated poetry from the Russian, Slovenian, Bulgarian and French language.

  Her poetry is patriotic and love, as well. But it can also be described as uplifting and youthful. These are the most beautiful parts of her literary work:

 1)      ‘Premonition’ -

2)      ‘Anxiety’ -

3)      ‘Spring Song’ -

4)      ‘Warning’ -

5)      ‘The storm’ -

6)      ‘I seek the clemency’ - 1964

7)      ‘Mown meadow’ -

 The next (third) verse describes the above statements in the best possible way

            Алекса Карајић, II1

 

Сањао сам чудан сан

Сањао сам…

Да заспао сам

Онога дана

Кадa сам се родио.

Где сам се ово данас пробудио?

Шта ли сам сањао?

Да` превише снио?

У рају био – на лепо навик`о

У паклу се пробудио – у црно завио.

Какве су ово празне зграде?

Фирме које не раде?

Људи који свуда јуре,

А никуд не стигну?

Какве су ово кладионице бројне?

Кафане ројне?

Банке отмене?

Шта се с`овим људима збило?

К`о да им очи враг узео,

Па ни срце не реагује више

Већ срећу из ума брише

О Србијо моја пропала јеси

Ал` ја не бих да останеш ту где си!

Где ти је Србине…

Поље, кућа и огњиште?

Богато двориште?

Где су ти морал и образ?

Понос…

Уздигнуто чело,

Глас који се о теби у свету

далеко чуо?

Ја на твом чамцу пловим,

Део сам пропасти твоје.

Изгледа као да нисам сав свој

Изгледа да сам роб твој

Овај чамац одавно тоне…

Пробуди се и ти српски роде!

Више ни сам не знам где ћу…

Као да сам вишак у земљи мојој?!

…Одох у цркву,

За срећу,

За боља времена

Да запалим свећу.

Па на станицу знану,

Да чекам Нојеву барку…

 Лазар Радовановић III5

 

Трећа награда на литерарном конкурсу Огранка Вукове задужбине у Чачкуи друга награда на литерарном конкурсу Регионалног центра за професионални развој запослених у образовању Чачак, расписаном поводом Светског дана детета

Солунци у причама и легендама

Пут слободе...

- Идеш, младићу... Куда?

- Ах, кад би Бог сам знао куда, рекао би ми да ти кажем. Куда те мука и невоље поведу. Тамо где се ратује и гине. Ратује за отаџбину, ову свету земљу... За икону и славски колач, презиме и име... за претке твоје, за потомке твоје...  Тамо где се гладује и опет гине. Тамо где те не питају знаш ли шта је пушка, а већ си њоме убио на десетине оних који кренуше да убију тебе. И зато – пожури, непријатељ не спава никад. Пожури, пољуби мајку и сестру... Поздрави се са кућом, њивом, шумом и ливадом. Позови брата и оца да крену са тобом...И упамти све што сада видиш. Нека та слика буде у твојој глави, јер ко зна када ће те судбина пустити да се вратиш! Знај да више дете ниси, знај да сада и што не можеш – мораш... Јер, ко те пита! Прећи ћеш хиљаде километара, гледаћеш немаштину и беду. Гледаћеш како људи умиру од пушке и топа, од болести и глади, од хладноће... Биће то море мртвих, море рањених. Биће страшно, знај. И ти можда душу своју младу и тело своје још копривом неожарено оставиш тамо негде, на некој планини далеко од свога села, далеко од куће у којој си први пут заплакао и мајчино млеко окусио... Ал` не мари! Твој пут је пут слободе! У историју идеш ти. Не размишљај много... Не смеш. Немаш времена. Слушај и поступај онако како ти се заповеди. Ако немаш чизме, ти замисли да их имаш... Ако ниси јео пет дана, заборави и да постоји храна. Ако ти је хладно, погледај рањеника, не кукај. Његова душа је у рукама Бога. Ти се још мрдаш. Добро је... можеш, мораш... Кад дођеш до мора, окупај се, оснажи се телом и духом. Ако те непријатељ зароби, никад не одај брата свога, не одај те измучене и напаћене људе, сваког дана их је све мање... Страдај у њихову славу. Величаће те и помињати заувек, то знај! Твој пут води у вечност. И зато, радуј се, јер: Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити! Стегни пушку, не дај је ником, то ти је сада једина нада да ћеш доживети сутра. Пуцај, убиј! Убијај да не убију тебе. Дај све од себе да твојом смрћу не умре један народ. Један сиромашан, а вредан, добронамеран, моралан и честит народ. Бори се за кућу и окућницу, за погачу и шљивовицу, за миран сан и ведру јаву, за прошлост и будућност, за претке и потомке... Бори се за оне који изгинуше пре тебе, бори се за слободу... Бори се за дане када ћеш се вратити, када ће те ордењем украсити, именом и делима славити. Бори се за свету земљу Косово, ал` бори се и за Шумадију и сваки метар своје земље! Не дај на себе и своје! Бори се!

                                      Лазар Радовановић III/5

Школска 2014/2015. година


Трећа награда на литерарном конкурсу Регионалног центра за професионални развој запослених у образовању Чачак, расписаном поводом Светског дана детета

Плава гробница – чувар достојанства и истине

У тренутку када је изгледало да нема наде за ослобођење државе од снажне силе која се обрушила над читавом Европом и Балканом, упорни ратници и велики умови успели су да пронађу излаз и пруже коначни отпор.

 

На стотине хиљада храбрих војника и цивила уморно корача територијом Албаније са само једним циљем: Стићи до Солуна! Болесни, промрзли, без парчета хлеба и дана сна, корак по корак, приближавају се циљу. Неки су почели да посустају, али су их чврста пријатељска рука и речи охрабрења бодриле да наставе даље. Појединци су у џеповима пронашли комадиће воска које би жвакали да утоле глад и забораве на муке којима су изложени. У рукама је пушка, у срцима туга, а у мислима напаћена Србија у канџама непријатеља. Док корачају кроз дубок снег, без представе о времену и изоловани од остатка света,  грчевито стежу муницију коју пажљиво чувају. Рањеници трпе бол пратећи у стопу краља Петра и његове војводе, док они које болест није стигла, на леђима носе клонуле борце. Повратак кући није постојао као опција, већ само поглед у будућност и нада да ће савезници пружити потребну помоћ. Једини вид одмора био је тренутак када би застали и, само на минут, склопили очи.

Већ дуго ходају дуж овог лавиринта из кога се све више чини да нема излаза. Умор прелази границе издржљивости, болест се упорно шири, али срце не жели да стане. Бројни су се већ удавили у слатким фантазијама „беле смрти“ која их је на превару савладала. Али, коначно је свему крај! Виде се обриси приморја. Сивило их коначно напушта. Нешто касније, бродови савезника превозе их на острво Крф ради опоравка. Мртва тела палих војника сада почивају у огромној „Плавој гробници“. Успели су да пронађу спокој.

 

„Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата,

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.“

 

Дани одмора су прошли, а Солунци крећу у ослобођење Балкана. Опорављени и одлучни ратују за пале пријатеље, повратак у топле домове, будућност нових генерација и живот у миру. Озарених лица радују се победи и новој слободи...

Овим речима прадеда Рађен завршио је потресно приповедање. Уз пуцкетање ватре и шољу топлог чаја, испуњеног срца слушам га како рецитује стихове:

 

„Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.“

 

Сваке зиме на обронцима Таре слушала бих прадеду како ми говори о доживљајима који су прерасли у легенде. Његова љубав према Србији и понос на храбре војнике удахнули су снажне емоције у приче које су њему пренели његови родитељи. Ове „бајке за времена“ доносе вечан живот нашим Солунцима захваљујући приповедачима који их радо преносе „са колена на колено“.

 

Тамара Алексић III/1

Школска 2014/2015. година


Друга награда на литерарном конкурсу Регионалног центра за професионални развој запослених у образовању Чачак, расписаном поводом Светског дана детета

Велики рат у мом сећању

             Ноћ. Месец се шуња и крије иза облака, провири па нестане и онда засија у пуном сјају. Месече, леп си као ратник, светлиш као орден на прсима српског јунака, а да причаш... ја бих те слушала данима и ноћима. Свилени облаци донеше ми слику непрегледног српског гробља у Солуну и помешаше се понос и туга. Небом почеше да језде јунаци, лепи, насмејани као младост Србије, храбри као планински поток који свом снагом јури низ планину. Прве капи кише које се слише низ мој прозор, сузе су мајке која оплакује своје јунаке. Хвала ти, Боже, што потичем из тог корена, што су ме изнедрили ти јунаци. Пружих руку према прозору, дотакнух кап која се споро слива као суза јунака за својом вољеном. Мислима одлутах тамо далеко и туга ме пригрли. Ти, Месече, да ли си пренео први пољубац рањеног јунака у косу његове драге, да ли си сестри махнуо уместо брата и мајку пригрлио уместо сина? Хеј, стари лопове, опет се кријеш иза облака, али ја ћу те чекати. Мораћеш се појавити, хоћу да знам.

            Небо је покривало промрзли збег у албанским врлетима. Снег је ледио осмех и наду у дечијим очима. Кретали су се као сенке, одлучни да победе време и сваки корак је био велики као историја, коју су писали нама за памет и вечни понос. Тешки оловни облаци прекрише моју душу, као Гвоздени пук, пун младости и најлепших момака, тек стасалих за прве љубави, тајне осмехе, који смело закорачише у живот и као искра заблисташе и несташе, али вечно запалише огањ своје славе. Јунаци су јурили према својој отаџбини, били су бржи од ветра. Жеља да дођу до свог сокака, да својом руком уберу јабуку из свог воћњака и уснама дотакну кап воде са свог бунара, водила их је брже од свега што је историја упамтила и записала. Европа се већ поклонила српском ратнику.

          Срби су у Великом рату показали невероватно јунаштво, али пре свега, чојство. Борили су се храбро и достојанствено. На Србију је, у то време, насрнуло велико зло. Смрт се обрушила над српском земљом. Високи државници остадоше глуви на наше молбе, и било је неизбежно да се Срби позову у рат и стану под српску тробојку. Све српско проглашено је сумњивим и било је изложено нападима и порузи. Србију су чекали дани велике славе и великих успеха, али и дани најтежих искушења и страдања. Престолонаследник Александар је рекао: ,,Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!’’ Били су свесни да гину и крв проливају за јединство и слободу златну. Ратовали су, напредовали, али су се и повлачили. Повлачење преко Албаније, остаће запамћено као Голгота Србије. Био је то највећи доказ патриотизма. Страдање урезано у памћење једног народа... „Поход је био у касну јесен, преко снегом покривених кланаца, по беспућу и по козјим стазама. Била је то поворка очајника. Падало се од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе. Спасавао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој прошлости нема жалосније сцене од те, али ни величанственије. Напуштати отаџбину, прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њену победу и васкрс, то доиста нису обични примери у историји.У повлачење је кренуо и државни врх, као и цивили. Сви са једном намером, сви једнаки, сви се крећу ка истом циљу. У историји није забележено да је читав један народ, његова војска, Врховна команда, Влада, Краљ, посланици, црквени великодостојници, одабрао жртву уместо капитулације. Заједно су поднели пут голготе до Крфа. Краљ, као и каплар. Војвода, као и обичан војник. Митрополит, као и сваки верник у збегу. Једнаки у страдању.  Остало је десетине хиљада мртвих од глади, изнемоглости и арнаутских куршума.“ О том повлачењу причала ми је мајка, која је, још као дете чула и запамтила приче деде Стевана...

            Ватра пуцкета и каткад излети по нека варница да се весело поигра са нашим погледима. Измами ми осмех и поглед упутих према мами. Сетих се приче о деда Стевану. Висок и леп, тек стасао момак почео да гледа девојке, а богами и оне њега. Има три сестре и мајку. Окружен љубављу и ушушкан у срца најдражих, креће у младост. И није успео ни први корак да направи, све их мобилисаше и кренуше битке, једна за другом. За трен тај момак поста ратник. Једне славске ноћи, на Светог Архангела Михаила исприча своју причу.

- Проливена крв и сузе, патње и страдања, испратише нас на пут без повратка кад кренусмо у Албанију. Гледам, опанци, скоро да их нема, униформа сва поцепана. Срећом прслук и резервне чарапе имам у торбици, корицу хлеба и мислим шта ћу са овим... Погледам, комшија Раде до мене само ћути, повуче ме у страну и рече: ,,Стеване, ако неко од нас буде у великој невољи, нема раздвајања ни за живу главу.’’ Прекрстисмо се и потегнусмо из чутурице. Ишли смо данима, имамо један другог и нема назад. Падају другови, остају мртви за нама, а ноћ, црна и тешка. Што ноћ не упропасти, Албанци докусуре, нападају мучки и са леђа. Оста са нама дечак од 7-8 година. Мајка му умрла и ми узесмо дечака. Носимо га на смену, причамо са њим и он за нас поста светиња. Нема више хране, ни за лек,  дадосмо му неколико зрна кукуруза у руку да поједе и мислисмо - то је крај. Стигли смо једну групу, сви седе, приђосмо ближе, а они - сви мртви. Немамо времена да их жалимо. Нађосмо три суве рибе. Једну дајемо нашем јунаку, а оне две поделисмо нас неколико. Ја преживех, а знате зашто? Обећао сам Десанки да ћу да се оженим њоме, па ко велим, реч је реч, а богами и љубав.

Све ово сам испричала Месецу. Више се није скривао. Сијао је, обасјавао велики део неба, а облаци око њега су се нагужвали као плави сатен. Киша је и даље падала. Звезде се нису виделе. Биле су изгубљене међу облацима. Биле су изгубљене као и српска вера у боље сутра. Драги Месече, на острву Виду, с разлогом названом острвом смрти, одигравала се права агонија. Срби, изнемогли, у туђини, препуштени милости другога. Али, као што је и Русија помогла, тако се и Грчка одазвала и помогла православној браћи. Руси су представљали највећу помоћ. Руска царевина је пружила Србији, како војну, тако и економску и политичку помоћ. Реорганизована и опоравњена српска војска је, након неког времена, коначно стала на ноге. Након дугог опорављања, српска војска је пребачена на Солунски фронт. Иако је остварен велики ратни успех, пале су и велике жртве. Срби су били незаустављиви и силовити. Савезнике и непријатеље су задивили снагом и хероизмом. Српска пешадија је таквом силином и брзином напредовала, да савезничка коњица није могла да је стигне. Године 1916, Срби су разбили Бугаре у бици код Горничева и непријатељ је био натеран на повлачење. Крваве борбе су се одигравале и око Кајмакчалана. Остаће запамћене по великом броју жртава, погинулих српских војника. И дан-данас тамо жали и чува успомене спомен-капела, где се налазе лобање мртвих јунака. Нису то били само јунаци. Били су то дивови, који су храброшћу отворили врата слободи и остали као вечни стражари на прагу отаџбине. Запитах се, може ли је Месец сада видети и обасјати?

Млади нараштаји не смеју заборавити примере јунаштва. Ако је сестра, Милунка Савић, заменила брата и ако је пред њом задивљено стајала Француска, онда нас је научила животу у коме се поносно живи, достојанствено корача и само напред гледа. Ако се у време спуштања таме на српску земљу и Надежда Петровић добровољно пријавила као болничарка и кренула за српском војском, онда нас је научила да је помоћ ближњем - светиња. Знам... морамо бити достојни сваког прекинутог осмеха, скривеног погледа, ненаписане љубавне поруке, љубави према свом небу и задремалом шумарку, кривудавом и прашњавом путељку, скривеном извору и задимљеном оџаку.

Видим те опет... светлиш, и знам - ти си орден овом напаћеном и храбром народу. Тебе су оставили да нам покажеш пут и осветлиш беспућа, даш снагу и наду, да нам вратиш понос и осмех једне младости. Ти се шуњаш небом, тумараш и тражиш руку да ти пружим као пријатељи који нама пружише руку да нам превију ране, обришу сузе и пруже парче хлеба. То смо научили и недавно су нам ти исти пријатељи пружили руку да се спасемо из набујалих река и опет нас задужише љубављу и добротом.

Наш народ је скупо платио цену слободе. Веровао је у истину и правду. Херојима епске трагедије дугујемо сећање, вечити незаборав. Да бисмо имали будућност, морамо памтити прошлост. Не смемо заборавити хероје који се жртвоваше за своју отаџбину. Писац Драгиша Васић, који је дочекао остварење сна о слободи, овако описује српско јунаштво: „Ето, такав је хероизам Срба: сав младићски, сав бујан, сав наиван; он подсећа на хероизам љубавнички, онај ватрени хероизам који не зна за границе. Он представља највишу тачку до које се несебичност људска могла да успне, највећу висину до које је људско пожртвовање могло да узлети. Тужан је хероизам Срба: пун бола, пун невиности. Он, заиста, личи на хероизам младости, чија оданост не зна за границе. Он представља најдубљу реку крви, коју је људски идеализам могао да пролије и најдужи пут патњи, који је људска истрајност могла да издржи. У тој дубини и на том путу није се више могао распознати човек. Доцније, много доцније, гледан из даљине, тај човек биће несхватљив будућим нараштајима. Сав је крвав хероизам Срба; њихов хероизам, то је хероизам хришћански. Један народ поступио је тачно као што је нешто пре две хиљаде година поступио један човек. Као што је човек једно биће, народ је једно биће. Оба су се бића племенито жртвовала, али оба нису разумели у времену када су се жртвовала.”

 

Ви, који сте остали у дубинама Плаве гробнице дали сте нам снагу, осмех и жеље. Ваш понос је наш задатак, ваша храброст - наша љубав. Тежимо да нам је срце велико као море, да праштамо и волимо јер сте нас тако научили. Тамо далеко, где год да сте, успомене на вас ће се кроз историју и векове ковитлати као морски таласи. Нека вам је вечна слава!

 

Теодора Драговић II/1

Школска 2014/2015. година


Трећа награда на Дисовом конкурсу

Краљевство таме

Већ је други месец на помолу како свако вече проводи чекајући сате да се врате. Дани су се претворили у рутинско седење и посматрање таласа окупаних месечевом светлошћу док запљускују врели песак бескрајне плаже. Минути се полако гасе. Одлучивши да јој је доста чекања, кренула је ка узбурканом мору. Лагано је закорачила у бисерну воду која је почела да милује њено тело.Више не осећа плажу под ногама, снажан вир вуче је све дубље...

Након неколико секунди падања, ударила је о стаклену површину док се туп одјек пролoмио двораном. Бол почиње да се шири њеним телом. Покушава да се подигне, али ноге не слушају наредбе. Труди се да боље осмотри просторију - нема таванице, нити зидова, овде су границе избрисане. Упала је у краљевство таме где одлазе све изгубљене душе. Уз огроман напор успела је да испусти крик у нади да ће је неко чути. Уместо спаса, врисак је пробудио лавину духова који похлепно хрле на нову мету. Њен страх их привлачи све више, попут мириса свеже крви која опија грабљивице. Адреналин ствара последњи атом енергије који је наводи на бег од наказа. Нагон је тера да трчи по магловитој стази без икаквог путоказа. Преплашена утрчава у дворану огледала, у којој уместо личног одраза види само мртву природу. Никада се није усудила да зарони у себе због страха од авети коју ће затећи. Схватила је да се не налази у царству безнађа, већ у простору који ослобађа њену душу, успомене и осећања. Њено тело коначно испуњава мир за којим је трагала читаво лето. У једном од огледала видела је познато лице. Прислонила је руку на хладно стакло. Силуета њеног оца се благо осмехнула док је читала написане речи:

„Срећа може да се нађе и у најмрачнијим временима, уколико се само сетимо да упалимо светло.“   

                                                                   Албус Дамблдор, Хари Потер

Помисао на породицу, пријатеље и срећне тренутке које је проживела, испунила је њене вене белом светлошћу која је, попут једносмерне струје, водила до њеног срца. Бљесак љубави и воље довољно су јаки да сруше читаво краљевство таме.

У даљини се чује талас који стиже до ње. Вода снажно удара о њено тело и вуче је ка висинама. Испливала је на површину и снажно удахнула ваздух, као да је поново оживела. Погледала је у звездано небо и захвалила му што ју је вратило на прави пут. У ваздуху се осећао непознат,опојан и пријатан мирис, који је будио осећај блаженства. Био је то мирис промене...

Тамара Алексић III1

Образовни профил: Туристички техничар

Школска 2014/2015. година


Трећа награда за најбољи прозни рад на литерарном конкурсу

који је расписала Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“

поводом 47. Дисовог пролећа

 и прва награда на литерарном конкурсу расписаном поводом Васкрса

                

                         Пред  нашим очима васкрсавају боје и облици

 Неопрезни сте, господо! Неопрезни и немарни! Док сте ви, дабоме, слатко спавали, неко вам је кашиком покусао комплетно небо! Видите? Ни трага плаветнилу! Остала само похабана, ту и тамо напрсла сива шерпа, коју је, наравно, крадљивац преврнуо наопако. Сад сипи. Сиво сипи. Досадно сипи. Блави. Лепи се прстима за дрвеће, ограде, кровове, клиза низ олуке, прозоре, глође фасаде, траву, дворишне стазе, спаја се са асфалтом и све, баш све, све фарба у сиво. Неодговорни сте! Ред је да неко одговара за допуштање оваквог злочина из дана у дан!“

          То ћу им рећи, решила сам, подижући се из кревета и пружајући руке да размакнем завесу. Већ неко време овај је прозор, мој  лични рам за слике. Већ неко време у том раму не борави ништа осим хладног, досадног, тупог сивила кише. Не може се више издржати. Тог  јутра је неко из чудесне кутије телевизора, као да се бори за реч, задихано објавио долазак пролећа. Звучало је као да је пролеће воз. Наићи ће кроз станицу, па ће мало да успори, па ко успе да ускочи – ускочио је, ко не успе – никад и неће. Клик. „Ти више нећеш причати“, рекох наглас са мало злобе. Репортер се, са све покислим декором у виду неке од београдских улица, претвори у црвену тачкицу на екрану, па се и она брже-боље угаси. Соба се напуни тишином. Није се више чуло ни пљескање кише. Само сам се ја, ћутке, свађала са некима задуженим за слике у мом прозору. Само сам ја, ћутке, из дана у дан, померала завесу у нади да ће тамо, иза стакла, да ме дочека другачија светлост, другачија боја, призор сасвим различит од оног јуче, прекјуче и дан пре тога и ...

-          Погледај како су лепе!

      Отворивши врата силином вихора, моја је сестра стајала са испруженим длановима на којима су крвариле три огромне, сочне (мама и тата би рекли - вештачке) јагоде. Очи ми засузише од силине црвенила. Упорно сам их гледала, и за тренутак не усудивши да склоним поглед. Чинило ми се, ако само трепнем, нестаће их са њеног длана, нека ће их сила преоденути у сиво.

   - Паметније би јој било да уместо тих вештака поједе неку кришку поморанџе.

      То је рекла мама, цикнувши када се кеса распала, а поморанџе и мандарине поиспадале и закотрљале се на све стране као да су управо пуштене са дугогодишње робије из флипера са вашара. Сад су гореле као мале наранџасте ватре, заустављајући се овде и онде на тепиху.

- Видесте ли ону рупу на небу? – огласи се и мој тата из ходника. Као да је неко кашиком појео све плаво, а оставио сиву, олупану шерпу – доврших његову реченицу.

       И тако се породично загледасмо кроз рам за моје личне слике. Задовољна призором, нечија рука у ону рупу на небу убаци лимун сунца и зачудо – он се задржа у месту. Затим побаца паперјасто перје облака и за тили час небо се претвори у бескрајну чинију шненокли. Просветлело зеленило лишћа пропе се на прсте у ишчекивању топлине. А на лишћу и грању брилијанти бивше кише светлуцају као новогодишњи украси. Бљесну, па се ућуте, па опет бљесну ... и тако редом. Пијано се затетура залутали прамен магле и заустави се далеко иза линије сунца. Слика оживе кад се једна тробојна птичица опаса снажним круговима не би ли летећи дозвала све друге птице.

        Неко је, коначно, врло свесно, одговорно, пажљиво вратио боје и облике тамо, испред (или иза) мог прозора. Спустих главу на плави јастук, покрих се шареним црвено-наранџасто-жуто-зеленим јорганом и пуним плућима удахнух цвркуте са све оном шећерном  вуном магле далеко иза линије сунца. Сад се могло још мало слатко сањарити. У свим бојама. На све начине. Просто – дисати и сањарити. И да ... сакрити све кашике из свих прибора за јело, јер ако се не посакривају па их неко алав на боје нађе, опет ће поскупети небо.

Ђурђија Драмлић I1

Школска 2009/2010. година

Образовни профил: Туристички техничар